FotoMuzej, Virtuelni muzej srpske i svetske fotografije. Udruženje za prikupljanje i prezentaciju istorijske građe FotoMuzej ima za cilj podizanje svesti značaja fotografije kao dokumenta i načina umetničkog izražavanja. Fotomuzej, arhiv, arhiva, stara fotografija, stare fotografije, istorija, ocuvanje, digitalizacija, skeniranje, obrada fotografije.

Fotografija na hartiji

FOTOGRAFIJA NA HARTIJI

Odmah pošto je Arago objavio Daguerreov izum 7. januara 1839. godine, pojavilo se nekoliko nezavisnih pronalazača sa tvrđenjem da su i oni proizveli slike delovanjem svetlosti. Većina tih pronalazaka ne bi izdržala probu, ali bilo je nekoliko originalnih i njih treba ukratko zabeležiti; ako ni zbog čega drugog, onda zato da bi se pokazalo koliko je vreme bilo sazrelo za pronalazak fotografije.

Friedrich Gerber, veterinar-hirurg i profesor na Univerzitetu u Bernu, objavljuje u Schweizerischer Beobachteru 2. februara 1839. godine da je još od 1836. godine bio u stanju da trajno zadrži slike camere obscure na hartiji prevučenoj srebrnim solima. Iz njegovog opisa očigledno je da je Gerber nezavisno došao do izrade direktnih pozitiva, i do postupka za negativ koji mu je omogućavao da napravi bilo koji broj pozitiva; kao i uveličane fotografske slike mikroskopski malih predmeta. Međutim, njegova postignuća sa kamerom očevidno nisu dosegla nikakav stepen savršenstva, i izgleda da je imao uspeha uglavnom u fotografskim slikama predmeta postavljenih na pripremljenu hartiju. U svakom slučaju, jedan kritičar je video samo ove druge, i ništa od Gerberovih fotografskih incunabula nije sačuvano.

Prečasni J.B. Reade je bio istaknut naučnik na polju astronomije i mikroskopije. Reade je nastavio Wedgwoodove fotografske eksperimente i pravio je fotomikrografije na beloj koži i na hartiji sa srebro-hloridom ispranoj rastvorom taninske kiseline za koji je znao da se koristi u štavljenju kože. Reade je smatrao da taninska kiselina samo ubrzava proces i nije shvatio da ona ustvari razvija latentnu sliku. Svoje slike fiksirao je hiposulfitom sode, koji je bio zapisan u Brandeovom priručniku o hemiji po Herschelovom tvrđenju kao rastvarač srebrnih soli. Pored svojih „solarnih mezzotinti”, kako je nazivao svoje mikrografije napravljene solarnim mikroskopom, Reade je pravio i kontaktne kopije botaničkih primeraka i čipke njihovim postavljanjem na obrađenu hartiju, a snimao je i fotografije u cameri obscuri. One su bile prikazane u Kraljevskom društvu u Londonu, aprila 1839. godine, i poredeći beleške o metodama rada sa Talbotom, Reade je spomenuo da je on ubrzavao proces dobijanja svojih fotografija infuzijom tanina. Jedno nedavno otkriveno pismo Readea bratu, datirano 1. aprila 1839. godine, poriče Readeovo tvrđenje, mnogo godina kasnije, da su njegovi eksperimenti započeti 1837.

Kada je čuo za Daguerreovo otkriće, veliki engleski astronom ser John Herschel postavio je sebi zadatak da nezavisno reši problem fotografije. Za nedelju dana on je postigao nešto za šta su drugima bile potrebne godine. Njegova prva fotografija, velikog teleskopa njegovog oca u Sloughu blizu Londona, snimljena je 29. januara 1839. godine na hartiji obrađenoj karbonatom srebra, i fiksirana hiposulfitom sode. 14. marta Herschel je Kraljevskom društvu pročitao izveštaj „O umetnosti fotografije”, uz koji su bile priključene dvadeset tri fotografije na hartiji, neke negativi, neke pozitivi. Osim fotografije teleskopa, to su sve bile kopije gravira ili crteža dobijene postavljanjem na ploču. Iz obzira prema Talbotu, čije postignuće nije želeo da umanji svojim samostalnim otkrićem, Herschel je svoje saopštenje povukao iz časopisa Kraljevskog društva, tako da je štampan samo izvod u Izveštajima Društva.

Fotografija duguje Herschelu mnoge dragocene doprinose, i to ne najmanje u pogledu nomenklature. U njegovoj beležnici glagol „fotografisati” i pridev „fotografski” pojavljuju se tri nedelje pre nego što je nemački astronom Madler prvi put štampao imenicu „Photographie” u Vossische Zeitung 25. februara 1839. godine; a Herschel je upotrebio termin „fotografija” u svom referatu Kraljevskom društvu od 14. marta. Dalje, on je uveo „negativ” i „pozitiv” u svom drugom saopštenju o fotografiji Kraljevskom društvu januara 1840. godine, kao i termin „snap shot”*8 dvadeset godina kasnije.

Što se tiče praktičnih rezultata, najranija postojeća fotografija dobijena je zahvaljujući Herschelu, septembra 1839. godine, a cijanotipija juna 1842. godine. Nemoguće je nabrojati sve njegove dragocene i često proročke ideje. Najviše, besumnje, zaprepašćuje njegovo predskazanje, 1853. godine, mikrofilmske dokumentacije javnih spisa i dela od značaja, a zatim njihovog uveličavanja do dimenzija potrebnih za čitanje - plan na čije ostvarenje je moralo da se čeka osamdeset pet godina.

Hippolyte Bayard, francuski državni činovnik, radi na fotografskim eksperimentima od 1837. godine, a posle objavljivanja dagerotipije udvostručuje svoje napore. Do 5. februara 1839. godine bio je u stanju da pokaže nekoliko nesavršenih slika-negativa na hartiji obrađenoj srebro-hloridom - sličnih Talbotovim, ali napravljenih pre nego što su objavljene pojedinosti o fotogeničkom crtanju. Pošto je saznao da su Daguerreove slike pozitivi, Bayard je, misleći da to predstavlja preimućstvo nad negativima, počeo da radi na tome. Interesantna je činjenica da je u prvim godinama fotografije većina ljudi direktan

proces dobijanja pozitiva smatrala mnogo vrednijim od postupka negativ/pozitiv koji je za dobijanje slike zahtevao dve manipulacije umesto jedne - ne uzimajući u obzir mogućnost dobijanja neograničenog broja kopija.

Bayard je 20. marta dobio svoje prve direktne pozitive na hartiji u kameri. Rečeno je da je eksponiranje trajalo oko jedan čas. Juna meseca pokazao je trideset fotografija mrtve prirode, skulptura i arhitekture na jednoj mešovitoj izložbi u Parizu. Da bi izbegao prejudiciranje pregovora sa vladom u ime svog štićenika Daguerrea, Arago je ubedio Bayarda, poklonom od 600 franaka za nabavku nove opreme, da za to vreme ne objavi svoj metod. Iz tog beznačajnog obzira Bayard nije obznanio svoj u međuvremenu usavršeni postupak Academie des Sciences sve do 24. februara 1840. godine, čime je izgubio pravo na istaknutije mesto samostalnog pronalazača fotografije koje bi mu nesumnjivo bilo dodeljeno da je svoje otkriće objavio pre Daguerrea.

Dva nemačka naučnika, Franz von Kobell, profesor mineralogije, i Carl August von Steinheil, profesor matematike, obojica sa Minhenskog univerziteta navode se tu i tamo u nemačkim izvorima kao samostalni izumitelji fotografije 1837. godine. Naša istraživanja objavljena 1959. godine dokazuju, međutim, da oni svoje fotografske eksperimente nisu započeli pre marta 1839. godine, kada su sastavili zajednički izveštaj o Talbotovom izumu za bavarsku Akademiju nauka. Izveštaj su podneli 13. aprila, zajedno sa tri negativa na hartiji kvadrata od 41 mm, - zgrada u Minhenu koje su snimili kratko vreme pre toga, sa eksponiranjem od nekoliko časova. Iako fiksirani amonijakom, negativi su očigledno bili i suviše gusti za štampanje pozitiva. Četiri ovakve slike sačuvane su u Nemačkom muzeju u Minhenu, zajedno sa autografskom beleškom Kobella u kojoj se opisuju kao „fotografski eksperimenti koje smo obavili ja i Steinheil, 1839.”, što bi trebalo da okonča sva razmišljanja u vezi sa datumom.

17. W. H. FOX TALBOT. DAGEROTIPIJA OD A. CLAUDETA, 1844. (DETALJ) 

Jedini proces koji se do izvesnog stepena uspostavio kao konkurentan dagerotipiji bio je kalotipija, usavršena verzija fotogeničkog crtanja koju je izumeo William Henry Fox Talbot (sl. 17), engleski zemijoposednik i naučnik. Kada je čuo za Daguerreov uspeh u zadržavanju slika camere obscure Talbot se požurio da istakne svoje pravo na prvenstvo podnoseći referat Kraljevskom društvu u Londonu 31. januara 1839., pod naslovom: „Prikaz umetnosti fotogeničkog crtanja, ili procesa kojim se objekti u prirodi mogu ocrtati bez pomoči umetnikove olovke.” (sl. 18).

18. NASLOVNA STRANA TALBOTOVE PRIVATNO ŠTAMPANE BROSURE, U KOJOJ JE BILA PRVA POSEBNA PUBLIKACIJA O FOTOGRAFIJI U SVETU. FEBRUAR 1839.

19. PRENOSNA CAMERA OBSCURA, OKO 1810, TIPA KAKAV SU UPOTREBLJAVALI TALBOT I DAGUERRE

Kao i Wedgwoodu, Niépceu, i Daguerreu - i bez sumnje ostalim, nepoznatim korisnicima camere obscure - i Talbotu je palo na pamet: „Kako bi bilo lepo kada bi bilo moguće da se te prirodne slike trajno otisnu i ostanu zadržane na hartiji!” Na ovu ideju je došao dok je skicirao u Bellagiu na jezeru Como oktobra 1833. uz pomoć camere lucide. Kako mu je bilo teško da koristi ovu optičku napravu, setio se da je ranije bolje uspevao sa camerom obscurom (sl. 19). Talbot je svoje fotografske eksperimente započeo praveći kontaktne kopije biljaka, čipke, i pera (sl. 20), na hartiji obrađenoj srebro-nitratom i srebro-hloridom, nesavršeno fiksirane amonijakom i ponekad kalijumjodidom.

20. W. H. FOX TALBOT. FOTOGENICKI CRTEŽ PERA I CIPKE, 1839.

U leto 1835, dao je da se napravi nekoliko kamera oblika kvadrata od samo 6,6 cm, i snimao je sićušne slike svoje kuće, Lacock Abbey u Wiltshiru, na hartiji obrađenoj srebro-hloridom, sa eksponiranjem od pola časa. Slike su fiksirane običnom solju. Najstariji postojeći negativ na hartiji snimljen je avgusta 1835. godine, i prikazuje prozor biblioteke u Lacock Abbey. Upoređena sa Niépceovom slikom od 20 * 15 cm snimljenom devet godina ranije, Talbotova slika od 2,6 cm u kvadratu je prilično slaba. Nije čudo što fotogeničko crtanje uopšte nije uspelo da osvoji uobrazilju publike. Slike snimljen u kameri tražile su vrlo mnogo vremena i bile su i suviše male i tehnički nedovoljno dobre u poređenju sa briljantnim detaljima dagerotipije, a kontaktne kopije primeraka biljaka bile su od interesa za relativno mali broj ljudi. Talbot je nastavio da usavršava svoj izum i septembra 1840. otkrio je mogućnost razvijanja latentne slike formirane daleko kraćim eksponiranjem, korišćenjem galo-nitrata srebra - pošto je saznao za ubrzavajuća svojstva taninske kiseline koju je upotrebljavao prečasni J.B. Reade.

Talbot je patentirao svoj usavršeni postupak koji je nazvao kalotipijom, 8. februara 1841. godine. Kasnije je taj proces postao poznat i pod imenom talbotipija.

Hartija za pisanje dobrog kvaliteta prevlačena je uzastopno rastvorima srebro-nitrata i kalijum-jodida, čime se formirao srebro-jodid, zatim je dalje obradivana rastvorima taninske kiseline i srebro-nitrata. Posle eksponiranja razvijala se latentna slika koja je još jednom premazivana galo-nitratom rastvora srebra - koji je imao istu funkciju kao i živin razvijač u dagerotipiji - i slika je postajala vidljiva kada se hartija zagreje uz vatru jedan do dva minuta. Negativ je fiksiran kalijum bromidom (kasnije hiposulfitom sode), a zatim ispiran vodom. Pozitivni otisak pravljen je na hartiji za fotogeničko crtanje (nije razvijan).

Talbotov postupak je sada (1841) dostigao istu brzinu koju je imao i Daguerreov sa hemijskim ubrzavanjem, i pružao je veliku prednost dobijanja neograničenog broja pozitivnih kopija. Moderna fotografija se i zasniva na tom principu negativ/pozitiv, dok je dagerotipija, kojom se stvarala samo jedna slika, predstavljala ćorsokak u fotografiji.