FotoMuzej, Virtuelni muzej srpske i svetske fotografije. Udruženje za prikupljanje i prezentaciju istorijske građe FotoMuzej ima za cilj podizanje svesti značaja fotografije kao dokumenta i načina umetničkog izražavanja. Fotomuzej, arhiv, arhiva, stara fotografija, stare fotografije, istorija, ocuvanje, digitalizacija, skeniranje, obrada fotografije.

Socijalna dokumentacija

Socijalna dokumentacija

Prve dokumentarne fotografije, koje na žalost više ne postoje, bile su dagerotipije uličnih tipova koje je napravio R. Beard kao ilustraciju monumentalne socijalne studije Henry Mayhewa Londonski radnici i londonska sirotinja (1851), gde su one bile kopirane kao drvorezi. Početkom 1860-tih godina Carlo Ponti izdaje seriju fotografija venecijanskih uličnih trgovaca i prosjaka, koje su, međutim, imale namenu suvenira za turiste.

John Thomson daje neku vrstu malog nastavka studije Mayhewa svojim Uličnim životom u Londonu (1877), dokumentarnim prikazom života i rada siromašnih slojeva. Suprotno Beardu - koliko se može prosuditi po drvorezima - Thomson je ljude slikao u njihovoj uobičajenoj sredini (sl. 125, 126), i stvarao izvrsne slike koje bi bile dostojne svakog modernog foto-reportera. Svaka fotografija propraćena je člankom o životnim i radnim uslovima modela, koji je napisao Thomson ili u nekim slučajevima Adolphe Smith, novinar.

125. JOHN THOMSON. „SLADOLED ZA POLA PENIJA”, ITALIJANSKI PRODAVAC SLADOLEDA U LONDONU, 1876.

126. (DESNO) JOHN THOMSON. PRODAVNICA STAREŽI U LONDONU, 1876.

Da bi društvu ukazao na njegove obaveze prema siromašnima, Jacob A. Riis, policijski reporter New York Tribuna, verujući da je kamera moćnija od pera u borbi protiv loših uslova koji vode u zločin, snima između 1887. i 1892. godine jednu jetku seriju fotografija (sl. 127). Svojim knjigama Kako živi druga polovina (1890) i Deca siromaha (1892) Riis je probudio savest Njujorčana i uticao na guvernera države New York, Theodora Roosevelta, da preduzme niz socijalnih reformi, ukijučujući rušenje zloglasnih kuća za izdavanje na Mulberry Bendu. Danas naselje Jacoba A. Riisa stoji kao spomen velikom delu ovog fotografa.

Lewis Wickes Hine, američki sociolog, počeo je da se bavi fotografijom 1905. godine da bi skrenuo pažnju na teško stanje siromašnih imigranata iz Evrope. Tri godine kasnije on nastavlja svoja socioleška proučavanja slikama radnika industrije gvožda i čelika u Pittsburghu. Kao službeni fotograf za Nacionalni komitet za rad dece, Hine je izložio javnosti užasavajuće uslove, što je imalo za rezultat donošenje Zakona o dečjem radu (sl. 128).

127. JACOB RIIS. „BANDITSKO LEGLO”, SIROTINJSKI KRAJ U NEW YORKU, 1888.

128. LEWIS W. HINE. FABRIKA PAMUKA U KAROLINI, 1908.

Odlične slike života u kineskoj četvrti San Francisca (1897) i razaranja prouzrokovanog zemljotresom i požarom 1906. godine, koje je napravio dr Arnold Genthe daleko su interesantnije nego njegovi prilično nenadahnuti portreti pozorišnih i filmskih zvezda koji su ga učinili jednim od najistaknutijih fotografa Amerike pošto se naselio u New Yorku 1911. godine.

Godine 1897 ser Benjamin Stone, član Parlamenta za Birmingham, osnovao je Nacionalno društvo za fotografsku dokumentaciju sa ciljem očuvanja dokumenata o starim engleskim manirima i običajima, živopisnim festivalima i raznim priredbama kao i tradicionalnim ceremonijama za koje se bojao da če izumreti (sl. 129). Sam Stone bio je jedan od najaktivnijih članova društva, i ostavio je kolekciju od 22.000 fotografija - od kojih su neke obične suve zabeleške, neke se odlikuju umetničkim kvalitetima, a sve imaju istorijsku vrednost.

129. SER BENJAMIN STONE. PEČENJE VOLA NA „MOPU” U STRATFORDU NA AVONU, OKO 1898.

130. NAHUM LUBOSHEZ. GLAD U RUSIJI, 1910.

Nahum Luboshez, predstavnik Kodaka u Petrogradu pre prvog svetskog rata, bio je oduševljeni amater fotograf, uglavnom u slikanju portreta. Ali njegove najupečatljivije fotografije prikazuju život u Rusiji, uključujući slike snimljene za vreme jednog od više perioda gladi, 1910. godine (sl. 130).

131. PAUL MARTIN. UDES NA ULICI U LONDONU, 1895.

132. PAUL MARTIN. PICCAUILLY NOČU, 1895.

Snimci uličnih scena u Londonu (sl. 131) i ljudi kako se zabavljaju na moru koje je 1890-tih godina snimio Paul Martin čine ga prvim „pravim snimateljem” gotovo četrdeset godina pre nego što je taj naziv iskovan. Koristeći kameru skrivenu u torbi, Martin je bio u stanju da uhvati trenutke koji mnogo govore. Njegove slike „London noću” snimljene u zimu 1895-1896. godine, prve su slike te vrste (sl. 132).

Eugène Atget imao je sličnu strast za dokumentacijom kao i ser Benjamin Stone, mada u drugačijoj formi. Atget je želeo da zabeleži Pariz u svim njegovim vidovima i od 1899. do 1927. godine snimio je ogromnu seriju fotografija zgrada, stepeništa, zvekira, kitnjastih štuko dekoracija, ulaza u trgovine (sl. 133), vozila. 

133. EUGÉNE ATGET. RADNJA SA KORPAMA I METLAMA U PARIZU OKO 1910.

Za vreme njegovog života veoma mali broj ljudi se interesovao za zadatak koji je on sam sebi nametnuo, tako da je svoje dane završio u krajnjoj bedi, ostavljajući potomstvu blizu 10.000 slika. Najviše publikovana strana njegovog opusa je serija iz uličnog života, vrlo slična Thomsonovoj i Martinovoj, jer je njegovo lutalačko oko bilo fascinirano mnogim stvarima pored kojih su drugi ljudi prolazili ne primećujući ih kao nešto naročito (sl. 192).